njegova svetlost tada prolazi kroz najmanji sloj atmosfere na svom putu do nas. Meðutim,
kada tokom godine ugao pod kojim Sunèeva svetlost dolazi do nas poène da se smanjuje
(Sunce se u odnosu na nas od poèetka leta do poèetka zime pomera južnije za stanovnike
severne, a severno za stanovnike južne hemisfere), Sunèeva svetlost poèinje da prolazi kroz
sve veãe slojeve atmosfere da bi najveãi put morala da preðe na dan kada poèinje zima.
Zamislite da stojite na ivici mola i posmatrate talase kako se kreãu ka obali. Ako se pažljivo
zagledamo, primetiãemo talase razlièitih oblika i amplituda (visina). Talasi èija visina
prevazilazi nivo mola prelaze preko njega i obrušuje se na obalu. S druge strane, manji talasi
se odbijaju od zidiãa mola, vraãaju se unazad i interferiraju sa talasima suprotnog smera,
prilikom èega se manje ili više poništavaju. Drugim reèima, talasi se u ovom sluèaju rasipaju.
Ista stvar se dešava prilikom prolaska svetlosti kroz atmosferu. Sudarajuãi se sa molekulima
vazduha, vode i sa èesticama prašine, svetlost menja svoj pravac prostiranja, rasipajuãi se u
svim pravcima. Svetlost se sastoji od mnogih talasa razlièitih frekvencija, a upravo
frekvencija svetlosnih talasa odreðuje boju koju oni nose. Plavi svetlosni talasi poseduju
kratke talasne dužine, pa se stoga najbolje rasipaju u vazduhu, što je i razlog zašto je nebo
plave boje. Ipak, prilikom zalaska Sunca, svetlost sa njega prolazi kroz još veãe slojeve
atmosfere, pa se i svetlosti nešto veãih talasnih dužina od plave boje (žuta i zelena) takoðe
rasipaju, pa samo crvena i narandžasta boja iz spektra Sunèeve svetlosti nalaze put do nas, što
je i razlog zašto je Sunce neposredno iznad horizonta crvenkasto-narandžaste boje. Drveãe i
druge biljke u prirodi poseduju boje jer neke svetlosne talase apsorbuju, a neke reflektuju, a
upravo relektovani svetlosni spektar dolazi do naših oèiju, što opisujemo kao odreðenu boju.
Boje cveãa i biljaka u mnogome zavisi od intenziteta i dominantne talasne dužine u svetlosti
kojom se osvetljavaju. Pošto se usled razlièite udaljenosti Sunca od nas intenzitet svetlosti
tokom godine menja, a i usled rasipanja razlièitih talasnih dužina svetlosti menja se i
dominantna talasna dužina u spektru Sunèeve svetlosti, sa promenom godišnjih doba ãe se
menjati i boja živog sveta oko nas. Meðutim, i same biljke se menjaju sa promenom godišnjih
doba. Naime, sa dolaskom jeseni, biljke u svojim ãelijama smanjuju stvaranje hlorofila,
pigmenta koji osim što pomaže biljkama da prevode Sunèevu svetlost u hranu tokom procesa
fotosinteze, apsorbuje plavo-ljubièasti i crveno-narandžasti deo svetlosnog spektra, a
reflektuje žutu i zelenu boju, pa stoga biljkama pruža zelenu boju. Sa smanjenjem
koncentracije hlorofila, do izražaja dolaze ostali pigmenti (flavonoidi koji cveãu daju plavu i
crvenu boju, antocijanini koji daju ljubièastu boju, kinoni koji daju žutu, crvenu i narandžastu
boju, riboflavin koji daje svetlo žutu i zelenu boju, indigoidi koji daju indigo boju, itd.) koji su
tokom proleãa i jeseni “zasenèeni” hlorofilom. Tako, javor i hrast u jesen postaju crveni i
zlatni, a drvo pamuka i jasika postaju žuti.
Nema komentara:
Objavi komentar