Zaššto Sunce sja?

A zaššto Sunce sija, pa sija jer je njegova svetlost samo materijalna refleksija Sunca koje sija u
nekima od nas. A to Sunce je Sunce duše, Sunce èija je svetlost dobrota, saoseãajnost, radost,
mir, ljubav. Kada ne bismo negovali svetlost ovog unutrašnjeg Sunca, i ova žuta sjajna zvezda
sa našeg zemaljskog neba bi ubrzo uvenula. Zemlja bi postala tamna i tužna, i život na njoj bi
nestao i ne bi više bilo nikoga ko bi se divio lepoti zvezda, cveãa, drveãa, šuma, kuãa, ljudi.
Ali, dokle god postoji barem jedno biãe na Zemlji koje zna za tajnu Sunca i koje se u svome
srcu raduje životu koji nam ono daruje, i ova žuta zvezda koja sliva svetlost na našu planetu
ãe sijati punim sjajem na našem plavom nebu.
- Kako Sunce sija?
Sunce, zvezda zahvaljujuãi kojoj na našoj plavoj planeti postoji živi svet, predstavlja najsvetlije nebesko telo na našem nebu. Njen sjaj milionima puta prevazilazi sjaj koji dolazi sa svih drugih zvezda vidljivih na noãnom nebu Zemlje. Naime, Sunce se nalazi na samo oko
8 svetlosnih minuta od nas (a svetlost u jednoj sekundi kroz vakuum preðe put od skoro 300
000 km), dok se najbliže druge zvezde nalaze na više od 4 svetlosne godine od Zemlje.
Smatra se da Sunce sija veã više od 4 i po milijarde godina, kao i da ãemo još najmanje
nekoliko milijardi godina moãi da posmatramo svitanje i radujemo se njegovoj svetlosti,
ovde, na našoj planeti. Najveãi deo Sunca èine lagani atomi vodonika (sastoje se od po jednog
protona i elektrona, a èine 74% Sunèeve mase) i helijuma (koji se sastoji od po dva protona,
neutrona i elektrona, a èini 25% Sunèeve mase) kojih u Suncu ima toliko mnogo (masa Sunca
iznosi 1,99 · 1030 kg, što je jednako 330 000 masa Zemlje, a u svakom gramu atomske
materije postoji zajedno 6,02 x 1023 protona i neutrona) da oni svojom gravitacijom održavaju
sve Sunèeve èestice na okupu, kao i mnogobrojne planete, asteroide, komete i zvezdanu
prašinu u stalnoj orbiti oko Sunca. U jezgru Sunca koje se proteže duž èetvrtine Sunèevog
preènika jednakog 1 392 000 km, ogromna sila gravitacije teži da što više približi atomske
èestice tako da se u takvim uslovima velikog unutrašnjeg pritiska i temperature (oko 15,5
miliona stepeni) odigrava lanèana reakcija termonuklearne fuzije u okviru koje se atomi
vodonika pretvaraju u atome helijuma uz nastajanje energije. Najpre se dva protona jedine
formirajuãi atom deuterijuma (izotopa vodonika koji u svom jezgru osim jednog protona
poseduje i jedan neutron), pozitron (antièestica elektrona) i neutrino. Atom deuterijuma se
zatim jedini sa jednim protonom pri èemu nastaju atom helijuma-3 (izotopa helijuma koji
umesto dva neutrona u svom atomskom jezgru poseduje samo jedan) i foton gama talasa
(najenergetskiji oblik elektromagnetnih talasa). Dva atoma helijuma-3 se zatim jedine pri
èemu nastaju atom helijuma i dva protona. Atomi helijuma su manje masivni od èetiri
vodonikova atoma neophodna za njihov nastanak, tako da se izgubljena masa u skladu sa
Ajnštajnovom jednaèinom E = mc2 prevodi u energiju koja se emituje u obliku razlièitih
vidova elektromagnetnih talasa (gama talasi, X talasi, ultraljubièasti talasi, vidljiva svetlost,
infracrvena svetlost, mikrotalasi ili radio talasi) i Sunèevog vetra (energetskih èestica –
protona, elektrona, neutrina). Ova energija dolazi i do naše planete, zagreva je, utièe na
vremenske prilike i pruža nam energiju neophodnu za život. U reakcijama fuzije vodonika u
helijum nastaje 85% Sunèeve energije, dok ostalih 15% nastaje u lanèanoj fuzionoj reakciji u
okviru koje se helijum-3 i helijum-4 jedine stvarajuãi gama foton i atom berilijuma-7 (u èijem
atomskom jezgru se nalaze 4 protona i 3 neutrona), koji zatim zahvata jedan elektron i postaje
litijum-7 (u èijem atomskom jezgru se nalaze 3 protona i 4 neutrona) uz oslobaðanje jednog
neutrina, da bi se zatim litijum-7 sjedinio sa protonom i pretvorio u dva atoma helijuma. U
radijacionoj zoni Sunca koja se proteže duž 55% Sunèevog preènika iznad jezgra, energija
nastala u jezgru se u obliku fotona prenosi ka površini Sunca. Svaki foton preðe oko jedan
mikrometar puta pre nego što ga apsorbuje neki atom gasa, èime jedan njegov elektron ili
atomsko jezgro u sluèaju apsorpcije gama fotona prelaze na pobuðeno energetsko stanje, da bi
povratkom na osnovno energetsko stanje bio re-emitovan foton iste frekvencije. Na ovaj naèin
se usporava kretanje fotona ka površini, a svaki foton u proseku biva 1025 puta apsorbovan i
re-emitovan pre nego što stigne do površine Sunca, za šta mu je potrebno 100 000 do 200 000
godina. Sunèeva konvektivna zona èini 30% njegovog preènika neposredno ispod površine i u
njoj se prenos energije ka površini dešava putem podizanja toplijih i tonjenja hladnijih
gasova, èime se fotoni ka površini znatno brže prenose.